Po završetku masovne privatizacije društvenih stanova opšti je stav, kako vlasti tako i građanstva, da je jedini pristojan način stanovanja posedovati sopstveni stan, usled čega država obimno stimuliše kupovinu stanova. Ovakav koncept, potpuno suprotan svakoj razvijenoj stambenoj politici, ima za posledicu da najveći deo stanovništva sa nerešenim stambenim potrebama nema šansu da svoj problem reši na adekvatan i dostojanstven način. Procenjuje se da u Srbiji pod zakup stanuje oko 20% stanovništva u gradovima. Ovaj stambeni sektor je neformalan i može se oceniti kao siva ekonomija, dok pravnu sigurnost u tom poslu nemaju ni zakupci ni zakupodavci. 
 

Razvijene države jednako važno tretiraju svojim politikama oba osnovna oblika stanovanja – pod zakup i u ličnoj svojini, nudeći stambene opcije za svaku društvenu grupu. Stoga postoji nužnost da se u Srbiji afirmišu vrednosti stanovanja pod zakup i radikalno unapredi relevantni zakonski i institucionalni okvir, što je u direktnoj funkciji smanjenja siromaštva, socijalne kohezije, ekonomskog rasta, pa tako i ukupnog razvoja države. Ova publikacija daje osnovni uvid u pojmove koji karakterišu oblast stanovanja pod zakup, najraširenije zablude i karakteristične probleme ovog sektora u Srbiji i nastoji da prikaže načelne pravce za njegovo regulisanje i unapređenje.